Чула сам пуно прича. Ташта је говорила да је видела „свечаре”, светлеће фигуре на пољу које су људи звали   „душама”. Мој муж је на Ђурђевдан на мотору срео жену с метлом. Говорили су да је то била вештица („цопрница”). Такви обичаји су се поштовали. На ограде су се стављале гране дивљег шипка да штите од вештица. И ја сам знала чути глас покојне маме, као да ме зове с гроба. Некад сам доживљавала да се врата сама отварају или да не могу померити руку. Осећала сам као да ми душа прилази. То су страшне, али и свете ствари. Старији су нас учили да природа има своју моћ и да мртви нису далеко. Приче о вилама, свечарима и вештицама биле су свуда присутне и чувале су се генерацијама. Данас се мање приповедају, али у мени су остале као жива успомена.