ВИ у еколошком образовању

Завршено 0 од 14 лекција (0%)

3.12 Будућност вештачке интелигенције и одрживости

Синтеза путовања

Мач са две оштрице и пут напред

Док гледамо ка будућности, неопходно је имати јасан увид у двоструку природу вештачке интелигенције. Технологија која нуди моћна решења за праћење стања животне средине истовремено има и значајну цену по екологију. Огромна потрошња енергије и воде у дата центрима, који служе за обучавање и покретање великих модела ВИ, представља неодрживу путању. Будућност одрживе вештачке интелигенције, стога, вероватно ће зависити од парадигматског заокрета ка мањим, специјализованим и енергетски ефикаснијим моделима – тренду за који неки стручњаци већ предвиђају да је започео. Ова стварност додатно наглашава основну поруку курса: ВИ треба користити као скалпел, а не као маљ – промишљено, сврсисходно и уз сталну свест о еколошким компромисима које подразумева.

Срећом, у свету расте тенденција ка усмеравању развоја вештачке интелигенције на одрживију путању. Велике међународне институције препознају и њен потенцијал и њене ризике. Програм Уједињених нација за животну средину (UNEP) био је кључан у покретању иницијатива попут Коалиције за еколошки одрживу вештачку интелигенцију, која окупља владе, технолошке организације и цивилно друштво ради успостављања стандардизованих метода за мерење и ублажавање еколошког утицаја технологија ВИ. Шира агенда УН све више истиче потенцијал вештачке интелигенције као прекретнице за постизање Циљева одрживог развоја (енг. SDGs), уз истовремени позив на глобалну координацију у изградњи безбедне, инклузивне и доступне ВИ која умањује пристрасности и безбедносне претње. Ове глобалне расправе пружају важан контекст, а служе и као показатељ полазницима да су њихови локални, заједнички пројекти део светског покрета који настоји да технологију стави у службу добробити планете.

Будућност је колаборативна и захтева целоживотно учење

Ако бисмо требали извући један општи закључак, онда је то да будућност вештачке интелигенције у области заштите животне средине није само технолошка; она је пре свега људска и у суштини заснована на сарадњи. Најделотворнија решења неће проистећи из алгоритама у изолацији, већ из креативног судара и синергије који настају када повежемо дисциплине, културе и различите облике знања: када информатичари сарађују са етноботаничарима, када аналитичари података удружују снаге са старијим члановима заједнице, и када се локално, заједничко знање третира као равноправан партнер формалним научним подацима.