Моја бака је рођена 1905. године. Причала ми је како су пре сто година прали крпаре на рукавцу Дунава који су звали „код Ђукиног винограда”. Жене су се тамо окупљале лети да перу крупан веш. Крпаре су биле ручно рађене простирке од материјала преосталог од старе одеће. У нашем крају куће су биле набијаче са земљаним подовима. Домаћица је те подове уређивала тако што их је каљила, односно премазивала мешавином чађи и воде, и потом грубом четком равнала како би били глатки. Преко њих су се стављале крпаре које су се прљале ходањем. Крпаре су биле дугачке и шарене. Пред зиму и славе домаћице су желеле чисте подове. Жене би их увијале у ролне и слагале на дрвена колица са једним точком. На врх би ставиле пракљачу, велику дрвену кашику којом су ударале веш. Носиле су и цеђ направљен од пепела. Прање су углавном обављале млађе удате жене и девојке на месту где је вода била кристално чиста. Ударале су крпаре пракљачом, а затим би једна другој помагале да рашире тешке мокре тканине по околном жбуњу. Морале су да их осуше тамо јер их мокре нису могле носити кући.