У мом детињству, које је било бајковито, одвијало се на једном салашу у близини Новог Сада. А и летњи распуст смо проводили на Дунаву. Био је обичај да се једном недељно моје другарице и ја задужимо да носимо на прање велики веш. Значи чаршави, јастуци, креветнина углавном, а некад и крпаре. То смо мрзеле. Али је била предност, пошто је то било прилично велико, што смо тада смели да јашемо коња и то под дединим надзором, не мушки него седећи постранце, као што младе госпођице седе. Веш се прао са еколошким сапунима, значи домаћа производња. Трљао се на рољама и ударао пракљачама. Вода у Дунаву је била кристално чиста и веш се онда стављао на траву, која је такође била изузетно чиста. Крпељи нису постојали. Враћамо се кући са већ осушеним вешом и он се одмах простире у кревет. Незаборавни мирис из детињства. Лежиш са мирисом Дунава, траве и дивне природе. Ту су биле и разноразне биљке, матичњак, нана и тако даље, које су биле, наравно, самоникле. И ето, то је прва успомена која ми је везана, у ствари, за чула, а не за виђење. Не идем више на та места која држим у лепој успомени. Ту се сада вади песак нелегално из Дунава. Дунав више није чист, он је мутан, застрашујући. Пластике владају обалом бачене, разноразни кућни апарати и тако даље. Тако да ја на то место названо Камени шор више не [идем].